Image result for Ovo su glavni simptomi koje osjetite tokom srčanog udara
Angina pectoris predstavlja najčešću manifestaciju hronične ishemijske bolesti srca.  Ishemija srčanog mišića najčešće nastaje usled disbalansa u potrebi i snabdevanju srca krvlju. Glavni simptom ishemičnog miokarda je anginozni bol.
Učestalost
U razvijenim zemljama ishemijska bolest srca je najčešći uzrok smrti. Procenjuje se da je jedna trećina svih smrtnih ishoda uzrokovana ishemijskim procesom. Bolest češće pogađa muškarce u dobi između 45 i 55 godina. Žene su u premenopauzalnom dobu relativno pošteđene ishemijske bolesti srca.
Uzrok nastanka
Najčešći uzrok nastanka ishemijske bolesti predstavlja aterosklerotski proces u srčanim arterijama. Predpostavlja se da 90% bolesnika upravo ovaj proces ima kao primarni faktor bolesti. Ateroskleroza dovodi do mehaničkog suženja lumena koronarnog krvnog suda i time onemogućava normalan protok krvi. Ateroskleroza nastaje u procesu starenja organizma i sa godinama se povećava i njena rasprostranjenost i učestalost. Neki procesi i stanja dovode do potenciranja i ubrzavanja nastanka ateroskleroze, poput arterijske hipertenzije, dijabetesa, pušenja, nivoa holesterola, a samim tim doprinose nastanku ishemijske bolesti srca. Potrebno je istaći da je u procesu nastanka ateroskleroze bitan faktor i genetika. Kao posledica svega navedenog nastaje nedovoljna snabdevenost krvlju srčanog mišića, a samim tim i nedostak hranljivih materija i kiseonika, koji upravo preko krvi i dolaze do srca. Naravno, ove supstance su neophodne za energetsko snabdevanje mišića. Pri određenom naporu dolazi da povećane potrošnje i potražnje kiseonika i hranjivih materija, ali je usled opstrukcije kanala krvnog suda aterosklerozom nemoguće održati normalnu cirkulaciju. Tada dolazi do uključivanja pojedinih kompenzatornih mehanizama.
Naime, srce da bi nadomestilo manjak krvnog protoka, pojačava frekvenciju otkucaja, a samim tim ulazi u jedan začarani krug (circulus vitiosus), jer se istovremeno i energija neophodna za normalno funkcionisanje krvi troši (prelazak sa aerobnog metabilizma na anaerobni). Kod ishemijke bolesti tada dolazi do pojačanog metabolizma u srcu i raspadni produkti počinju da se nagomilavaju, tako da svojim kiselim dejstvom deluju na nervne ćelije, koje taj proces mozgu predstavljaju kao alarm, senzaciju opisanu kao anginozni bol. Kada napor ili već okidač anginozne boli deluje dovoljno dugo, a sama bol traje više od 30 minuta, velika je verovatnoća da dođe do izumiranja tog dela mišića (ireverzibilan proces) do koga ne može da dopre dovoljna količina krvi. To se manifestuje nekrozom tkiva, i stvaranjem ožiljka na srcu, koje postaje nefunkcionalni deo miokarda (ne može da ima kontraktilnu funkciju), a klinički se opisuje kao infarkt miokarda. U zavisnosti koliku arteriju (veličina lumena je proporcionalna veličini dela mišića koji ishranjuje) je pogodio infarkt zavisi i veličina oštećenja srca. U slučaju da je infarktom pogođena neka od velikih arterija osoba teško preživi infarkt. Ukoliko se na vreme uzme lek koji će uspostaviti normalnu cirkulaciju, sa uspostavljanjem cirkulacije i sve promene se povlače (reverzibilan proces). U drugim slučajevima osoba postaje invalid, kome su fizičke aktivnosti ograničene, a svaki sledeći infarkt može dovesti do smrtnog ishoda.
Podela angine pektoris
Ova bolest se najčešće manifestuje u dva oblika:
Stabilna angina pektoris
Nestabilna angina pektoris
Stabilna angina pektoris se javlja u toku ili posle napora, fizičkog ili psihičkog (prilikom trčanja, penjanja uz stepenice, čišćenja snega, itd). Anginozni bol može biti provociran prijatnim ili neprijatnim uzbuđenjem, seksualnim činom, izlaskom na hladan vazduh, hranom. On ima tipičnu lokalizaciju, karakter, intenzitet i prateće simptome. Najčešća lokalizacija je iza grudne kosti, bol se ispoljava u vidu stezanja, pritiska, paljenja, žarenja. Bol se širi prema vratu i vilici, remenima i levoj ruci, a ponekada zahvata čak i deo leđa i stomaka. Intenzitet može biti različit, ali se najčešće pojačava i traje obično od 1-10 minuta. Stalni prateći simptom je malaksalost, hladan znoj i izuzetan strah od bliske smrti. EKG snimljen u napadu ili neposredno posle pokazuje različite stepene depresije ST segmenta. U napadu se daje 1-2 lingvalete nitroglicerina i nastoji se da se prekine dejstvo provokativnih činilaca. Preporučuje se i davanje nekog anksiolitika kako bi se pacijent primirio, a samim tim i snizila srčana frevencija. Ako nema nitroglicerina preporučuju se antagonisti kalcijuma (nifedipin), posebno kod pojave bola povezane sa povišenim krvnim pritiskom.  U dugotrajnom tretmanu bolesti potrebno je nastojati da se otklone faktori rizika: pušenje, gojaznost, povišen krvni pritisak, kao i da se postigne kontrola glikemije kod bolesnika koji boluju od šećerne bolesti. Osim modifikacije načina života koriste se lekoi u monoterapiji ili kombinovano: nitrati sa dugim delovanjem primenjeni jednom dnevno, beta blokatori, antagonisti kalcijuma (izbegavati verapamil u kombinaciji sa beta blokatorima), salicilati. Kompleksno lečenje stabilne angine pektoris podrazumeva energično otklanjanje faktora rizika, modifikacije načina života i primene lekova.



Nestabilna angina pektoris se odlikuje pojavom simptoma u neočekivanim situacijama i mirovanju. Može imati nekoliko formi: novonastala angina pektoris, angina pektoris koja se javlja i u mirovanju i u naporu, pogoršana stabilna angina pektoris, postinfarktna angina pektoris i varijantna (Prizmental) angina pektoris.  Anginozni bol karakterističan za nestabilnu formu, ima istu lokalizaciju i karakter kao i kod stabilne, ali mu je intenzitet jači i duže traje (do 30 min). Često bol ne prestane posle jednog nitroglicerina pa bolesnik mora da uzme još jednu lingvaletu. Bol prati hladno preznojavanje, malaksalost i osećaj bliske smrti. Javlja se i lupanje srca, muka, povraćanje, nesvestica. Karakteristično je da se bolovi javljaju pri malom naporu ili pri mirovanju, a po nekada se javljaju i u toku noću, kad probudi bolesnika. Prognoza ove forme je neizvesna, zato je neophodna hospitalizacija, jer lako može da se razvije infarkt miokarda. Kako u etiopatogenezi nestabilne forme značajnu ulogu ima tromb, neophodno je uključiti i terapiju heparinom i antiagregatornim supstancama (acetilsalicilna kiselina). Zahteva se energično lečenje faktora koji pogoršavaju bolest (aritmije, hipertenzija, hronična insuficijencija srca). Kao i kod stabilnog oblika angine pektoris  neophodno je radikalno otklanjanje faktora rizika, modifikacija načina života i primena lekova.

Akutni infarkt miokarda je izumiranje dela srčanog mišića zbog naglog prestanka cirkulacije kroz neku od arterija koje ishranjuju srce. Akutni infarkt je poslednja faza i samo jedan od oblika u razvoju koronarne bolesti (ishemijska bolest srca). Koronarna bolest se može manifestovati i kao stabila angina pectoris, nestabilna angina, vazospastična angina i asimtomatska ishemija miokarda.
Učestalost
Akutni infarkt može biti i prva manifestacija koronarne bolesti i u našoj državi je i dalje vodeći uzrok umiranja u opštoj populaciji. Dok se u celom razvijenom svetu učestalost infarkta miokarda smanjuje u našoj zemlji raste i u Evropi je veća učestalost infarkta samo u Rusiji.
Uzroci nastanka bolesti
Ljudi imaju dve srčane (koronarne) arterije: levu i desnu. Promene koje se dešavaju na ovim krvnim sudovima se javljaju zbog ateroskleroze koja zahvata arterijski sistem. Ateroskleroza je proces koji se javlja u vezi sa starenjem, ali na njega utiču i mnogi drugi faktori. Ti faktori se nazivaju faktori kardiovaskularnog rizika i u njihovom prisustvu je verovatnoća da će se razviti infarkt miokarda ili neka druga forma koronarne bolesti mnogo veća.

Najvažniji faktori kardiovaskularnog rizika su: nasleđe (genetska predispozicija), godine života, muški pol, šećerna bolest, povišen krvni pritisak, pušenje, povišeni nivoi raznih vrsta masnoća u krvi, gojaznost, fizička neaktivnost itd. Na neke od ovih faktora se može uticati a na druge ne. Istovremeno prisustvo više faktora kardiovaskularnog rizika višestruko uvećava šansu da se javi koronarna bolest u nekom obliku uključujući i infarkt miokarda.
Simptomi
Akutni infarkt miokarda je praćen različitim simptomima. Ipak, najvažniji simptom je bol. Bol se javlja najčešće ujutru, posle fizičke aktivnosti, obilnog obroka ili kada je hladno. Lokacija bola je iza grudne kosti, veoma je jakog intenziteta a po karakteru liči na stezanje, pečenje ili čak cepanje u grudima. Bol u infarktu traje preko pola sata i obično je jači i duži od svih dotadašnjih napada ukoliko je pacijent ranije već imao napade bolova u grudima. Bol se najčešće širi u l evo rame, levu ruku ili donju vilicu. Može biti praćen obilnim preznojavanjem, naglo nastalom slabošću i malaksalošću i gušenjem tj.osećajem nedostatka vazduha i vrlo često jakim strahom od smrti. Međutim, bol kao simptom može biti i odsutan (pogotovu kod pacijenata sa dijabetesom) i tada ostali prateći simptomi mogu ukazivati da se radi o infarktu miokarda.
Terapija
U slučaju pojave ovakvog bola prva mera koju treba preduzeti je prestanak aktivnosti koja je dovela do bola, stavljanje nitroglicerina pod jezik i brzi kontakt sa ovlašćenim medicinskim osobljem. Veoma je korisno sažvakati jednu tabletu (300 mg) Andola. Po dolasku medicinskog osoblja treba se striktno pridržavati njihovih saveta.




Prisustvo infarkta se najčešće može utvrditi snimanjem EKG-a i specifičnim laboratorijskim testovima. Pacijenti sa akutnim infarktom miokarda se smeštaju u koronarnu jedinicu i leče po savremenim preporukama. Treba napomenuti da se osobama koje su imale akutni infarkt miokarda najviše može pomoći ako je od početka bolova prošlo manje od 2 sata. U tom periodu davanje specifičnih lekova ima najveći efekat, a pacijentu se može pomoći i u sali za kateterizaciju otvaranjem zapušene arterije i postavljanjem stenta.

U prvih nekoliko dana im je potrebno mirovanje, zatim se započinje proces rehabilitacije. Svim bolesnicima koji su imali infarkt treba uraditi koronarografiju (invazivna kardiološka dijagnostika) posle čega se donosi odluka o daljem načinu lečenja: nastavak medikamente terapije, operacija na krvnim sudovima srca (tzv. baj-pas) ili ugradnja stentova u koronarne arterije.

Nakon preležanog infarkta miokarda potrebno je doživotno uzimanje određenih vrsta lekova.

Aneurizme su ograničena proširenja krvnih sudova. Najčešće se javljaju na aorti ili arterijama na periferiji. Nastaju zbog slabljenja određenog dela zida krvnog suda. Uzrokuju je ateroskleroza, gljivične infekcije, infekcije sifilisom, aortitis, trauma, a javlja se i kad postoji porodična predispozicija. Najznačajnija je aneurizma aorte, koja može nastati u bilo kom njenom delu, mada se u 75% slučajeva javlja u trbušnom (abdominalnom) delu. Ateroskleroza je bolest koja je najčešće udružena s aortnim aneurizmama i upravo je ona najvećim delom zaslužna za stvaranje proširenja na krvnom sudu. Povišeni krvni pritisak i pušenje takođe tome doprinose.

Klinička slika
Aneurizma abdominalne aorte najčešće počinje ispod bubrežnih arterija i često se širi na gore u jednu ili obe ilijačne arterije. Može se javiti bol, dubok i probadajući, obično je dugotrajan i najintenzivnije se oseća u lumbosakralnom predelu. Pacijent može imati osećaj izuzetno jakih pulsacija u trbuhu. Kod pažljivog pregleda pacijenta palpacijom trbuha, često se može otkriti široko područje u kom se oseti pulsacija trbušne aorte, nad njom se aulskutatorno može čuti i šum, mada se i vrlo velike aneurizme ponekad teško mogu otkriti fizikalnim pregledom. Aneurizme koje se brzo povećavaju i koje prete rupturom (pucanjem) često su bolno osetljive i često mogu rupturirati bez prethodnih simptoma.

Aneurizma torakalne (grudne) aorte manifestuje se često dubokim difuznim bolom u grudnom košu, disfagijom ( otežanim gutanjem), promuklošću, hemoptizom (iskašljavanjem krvi), ili suvim kašljem.
Dijagnoza
Ultrazvukom, a najpreciznije CT-om (kompjuterizovana tomografija, skener) uz primenu intravenskog kontrasta se može odrediti veličina, proširenost i karakteristike aneurizme. Abdominalnom aortografijom može se odrediti veličina aneurizme i prikazati zahvaćenost drugih velikih krvnih sudova. Aortografija je potrebna i opravdana kada se sumnja na proširenje aneurizme iznad bubrežnih arterija. Većina bolesnika s aneurizmom trbušne aorte ima generalizovanu aterosklerozu, pa je iz tog razloga pre operacije potrebno proveriti kardiovaskularni status pacijenta.
Terapija
Sam tok bolesti zavisi od veličine aneurizme. Ruptura retko nastaje ako je širina aneurizme manja od 5 cm, ali se učestalost značajno povećava ako je širina aneurizme veća od 6 cm. Kod svih takvih aneurizmi se preporučuje hiruški zahvat, osim ako nema kontraindikacija za operaciju. Na rupturu (pucanje) trbušne aneurizme aorte može se posumnjati kod pojave jakog i iznenadnog bola u donjem delu trbuha i leđima. Zavisi od jačine krvarenja, mogu uslediti hipovolemijski šok (šok usled gubitka krvi), i smrt. Ruptura aneurizme spada u hitna hiruška stanja. Rizik kod operacije rupturirane aneurizme je oko 50%, a ukoliko dođe do disfunkcije bubrega nakon operacije, prognoza je izrazito loša.

Arterijska hipertenzija (povišen krvni pritisak) je, po definiciji Svetske zdravstvene organizacije, stanje u kome je sistolni (gornji) pritisak povišen preko 140mmHg a dijastolni (donji) preko 90mmHg. Ova definicija se odnosi na sve osobe koje su starije od 18 godina. Može se javiti kao izolovana sistolna ili dijastolna hipertenzija a najčešće su povišena oba pritiska.
Učestalost
Arterijska hipertenzija se jedna od najčešćih bolesti današnjice. Smatra se da jedna trećina odrasle populacije ima pritisak koji bi se morao lečiti, a ovaj procenat se menja po regijama u zavisnosti od načina ishrane, fizičke aktivnosti i životne dobi. Verovatno da nema osobe koja bar jednom nije imala problem sa povišenim pritiskom, a dodatni problem u lečenju hipertenzije predstavlja podatak da se terapija uzima neredovno i čestou nedovoljnim dozama.
Uzrok nastanka
Hipertenzija se najčešće javlja kao idiopatska, što znači da se ne zna razlog njenog pojavljivanja. U malom procentu (3-5%) hipertenzija je posledica bolesti drugih organa i sistema. Na krvni pritisak utiču mnogi faktori kako u organizmu, tako i van njega. Krvni pritisak povećavaju prekomerna upotreba soli i tečnosti, gojaznost, preterani unos alkohola i kafe, pušenje, fizička neaktivnost.
Simptomi
Povišen krvni pritisak je vrlo često bolest koja protiče sa vrlo malo simptoma, ili se oni čak i odsutni. Pacijenti sa povišenim krvnim pritiskom mogu imati vrlo raznolike simptome, zavisno od toga da li je još neki sistem organa napadnut i oštećen dugogodišnjom hipretenzijom. Organi koji najviše trpe i stradaju u hipertenziji su: srce, oči, bubrezi i krvni sudovi. Ne treba smetnuti sa uma da je hipertenzija vrlo važan faktor kardiovaskularnog rizika i da bolesnici koji imaju hipertenziju obolevaju od koronarne bolesti desetak godina ranije od svojih vršnjaka koji je nemaju. Simptomi koje najčešće imaju bolesnici sa povišenim krvnim pritiskom su: glavobolje (naročito u potiljačnom predelu), nesvestica, zujanje u ušima, nestabilnost pri hodu, bol ili slične senzacije u grudima, nedostatak vazduha, osećaj ubrzanog ili nepravilnog rada srca i tako dalje.
Dijagnoza
Dijagnoza hipertenzije se postavlja relativno lako. Veoma je važno merenje krvnog pritiska u kućnim uslovima jer je dokazano da pacijenti imaju veći pritisak kod lekara nego u kući. Pritisak treba meriti po mogućstvu u istom položaju, na istoj ruci i istim aparatom. Bolesnicima sa hipertenzijom treba uraditi laboratorijske analize (da se utvrdi prisustvo oštećenja bubrega), pregled očnog dna, EKG, a po potrebi i rendgenski snimak pluća i srca i ultrazvučni pregled srca. Takođe, pacijent treba da bude pregledan od strane kardiologa koji će predložiti plan ispitivanja i terapiju.
Lečenje
Lečenje hipertenzije se vrši dvojako. Prva mera je sprovođenje higijensko - dijetetskog režima što podrazumeva smanjenje unosa soli i tečnosti, smanjenje težine, povećanje fizičke aktivnosti, smanjen unos kafe i alkohola. Od nemedikamentnih mera najvažnije je da se koriguje telesna težina adekvatnom dijetom i da se smanji unos soli ispod 3 g na dan. Kod svih bolesnika sa hipertenzijom je važno da se meri tenzija i u stojećem stavu radi utvrđivanja postojanja ortostatske hipotenzije, jer to utiče na izbor antihiperteziva i može značiti postojanje vegetativne neuropatije. U lečenju hipertenzije koristi se i više različitih grupa lekova: antagonisti kalcijuma (Nifelat, Norvasc, Cortiszem R), beta blokatori (Prinorm, Presolol, Inderal), ACE inhibitori (Zorcaptil, Enalapril, Monopril, Hemokvin), diuretici (Lasix, Hemopres, Lometazid), AT1 blokatori (Diovan, Lorista), blokatori alfa i beta receptora...Lek za lečenje hipertenzije sme preporučiti i prepisati samo lekar.
Pokreće Blogger.