Odrasla sam sa babom. Stalno govorila kako treba da me bude sramota što sam žensko. I da uvek idem pognute glave. Kada su grudi počele da mi rastu mi ih je gazama. Uvek sam morala da nosim maramu preko glave (onako kao sve babe) i dugačke suknje.
Učila me je da ne razgovaram sa dečacima dok mi se prvi ne obrate.


I stalno me je tukla i govorila da nisam zaslužila da budem rođena i da je moj pokojni otac trebalo dobije sina-naslednika i da sam ja sramota za familiju. Jedno veče mi je samo saopštila da će me odvesti u manastir sutra. To veče sam pobegla od kuće glavom bez obzira.


Želim da se zahvalim socijalnim radnicima koji su mi spasli život i pronašli hraniteljsku porodicu. Sada imam 52 godine. Karijeru, muža i decu koje volim najviše na svetu i veliku traumu. Baba, nadam se da si na zasluženom mestu.
Pokreće Blogger.